Frankenštajn (2025), uništio dušu romana Meri Šeli

Kao veliki poštovalac romana Meri Šeli, ali i rada Giljerma del Tora, u film Frankenštajn (2025) ušao sam sa iskrenim nadama. Del Toro je filmovima poput Panovog lavirinta, Oblik vode i Gramzivi vrh pokazao izuzetnu sposobnost da spoji bajkovito i mračno. Činilo se da je on idealan autor za jednu vernu i promišljenu adaptaciju ovog klasika.

I zaista, film vizuelno izgleda fantastično — scenografija, atmosfera i gotički ton gotovo hipnotišu. Međutim, kako se radnja sve više udaljavala od originalnog dela Meri Šeli, moje početno uzbuđenje polako se pretvaralo u razočaranje. Svakom narativnom izmenom frustracija je rasla, jer je postajalo jasno da film, uprkos lepoti slike, gubi dodir sa suštinom romana.

Izokrenute uloge i izgubljena karakterizacija likova

SAMO SE MONSTRUM PRETVARA DA JE BOG — ovaj slogan funkcioniše kao efektna reklamna parola, ali ujedno otkriva i nameru autora da od čoveka naprave monstruma, a od monstruma dobricu. Jasno je zašto se ovakva postavka može dopasti gledaocima koji nisu upoznati sa izvornim materijalom. Ipak, istina je da filmska adaptacija grubo razgrađuje originalnu priču Meri Šeli, zamenjujući njenu moralnu i filozofsku složenost banalnim klišeom borbe dobra i zla.

Crno-belo, nedostatak sive zone

Prvi problem filma leži u načinu na koji su likovi izokrenuti, pre svega Viktor Frankenštajn. U filmu je on gotovo jednoznačno prikazan kao arogantni zlikovac, hladni manipulator i svojevrsni monstrum u ljudskom obliku.

U knjizi Viktor nije ništa od toga, on je mlad naučnik, opsednut znanjem, slab pred sopstvenom ambicijom da stvori život. Kada od mrtvih delova tela oživi stvora postaje užasnut rezultatima sopstvene kreacije. Strah od suočavanja sa posledicama, nesposobnost da zaustavi dalju tragediju i stradanje voljenih, kao i unutrašnja borba sa moralnim i etičkim načelima, čine Viktora tragičnim i višeslojnim likom, a ne prostim negativcem.

Nedostojan prikaz Monstruma

Najveći nedostatak filma leži u pogrešnoj interpretaciji samog Monstruma. U filmskoj verziji on je prikazan kao suštinski dobar, nevin lik, koji vrlo rano dobija priliku da iskusi privrženost i prihvatanje od strane više likova. Kulminacija tog pristupa je trenutak u kojem se Elizabeta žrtvuje kako bi spasila njegov život — čin predstavljen kao najviši izraz ljubavi i saosećanja. Time film Monstrumu daje ono što mu roman namerno uskraćuje: potvrdu da ima mesto u svetu.

U romanu Meri Šeli sve je upravo suprotno. Monstruma najpre odbacuje sopstveni tvorac, a zatim i ostatak sveta. Ljudi ga se plaše, izbegavaju ga i ne daju mu šansu da bude prihvaćen kao razumno i osećajno biće. Čitalac svedoči njegovoj bolnoj spoznaji sopstvene različitosti, oseća patnju zbog neprekidnog odbacivanja i razume užas i frustraciju koji ga vode ka nasilju. Monstrumov prvi zločin nije prikazan kao čin urođene zlobe, već kao tragična eksplozija očaja, agonije i nepodnošljive samoće. Upravo u toj moralnoj nelagodnosti i leži srž romana — nešto što film, nudeći utehu umesto neprijatne istine, potpuno promašuje.

Pogrešna motivacija i urušavanje osnovnog konflikta

Jedan od ključnih promašaja filma jeste potpuno pogrešno postavljena motivacija Monstruma, čime se ruši i temeljni konflikt priče. U romanu Meri Šeli, Monstrum ne deluje iz osvete, mržnje niti želje da kažnjava Viktora. Njegov jedini, opsesivni cilj jeste da mu tvorac stvori srodno biće — životnog saputnika. Ta želja proizlazi iz duboke usamljenosti i potpune lišenosti ljubavi, a ne iz nasilnog nagona. Upravo zato je njegov zahtev toliko uznemirujući: on je razumljiv, ali nosi potencijalno katastrofalne posledice.

Viktorov odgovor na taj zahtev stvara pravi sukob romana. On ne odbija iz zlobe ili ravnodušnosti, već iz straha i ozbiljnih moralnih dilema — svestan je da bi stvaranje još jednog Monstruma moglo dovesti do nove patnje i ugroziti čitavo čovečanstvo. Iz tog nepomirljivog sudara želje za ljubavlju i straha od odgovornosti nastaje tragedija. Monstrum tada koristi pretnje i ubistva Viktorovih najbližih kao sredstvo pritiska, očajnički pokušaj da primora svog tvorca da ispuni obećanje. Film, ignorišući ovu suštinsku razliku, lišava priču njene moralne napetosti i pretvara duboko filozofski konflikt u pojednostavljeni spektakl bez pravog uloga.

Grubo odstupanje od narativa

Nepotrebni, izmišljeni podzapleti

Film krši narativnu logiku romana ubacivanjem nepotrebnih podzapleta, što ozbiljno narušava fabulu i potpuno izokreće ključnu ideju priče. Monstrumov put od nevine kreature do tragičnog čudovišta u Šelijevom romanu proističe iz mukotrpnog iskustva sveta i neprekidnog odbacivanja, a ne iz osvete prema Viktoru. Dok Viktorova tragedija proizilazi upravo iz njegovog ličnog neuspeha da preuzme odgovornost za svoje delo. Film potiskuje te teme i svodi priču na površnu dramaturgiju, lišenu moralne i emotivne dubine originala.

Ko je Monstrum, a ko nije?

U romanu, Monstrum ubija četiri ključna lika: prvo Viktoraovog mlađeg brata Vilijama (on je dečak i ne nije veren Elizabetom). Zatim ubija Viktoraovu sluškinju Justine (posredno, jer je pogubljena zbog lažne optužbe za ubistvo Vilijama). Potom ubija Henrija, Viktoraovog najboljeg prijatelja. Elizabet Lavenzu, Viktorovu verenicu, ubija na dan njihovog venčanja. Viktor umire od iscrpljenosti i bolesti tokom potrage za Monstrumom na Arktiku.

U filmu je situacija potpuno izmenjena. Monstrum ne ubija nikoga, a Viktor je prikazan kao ubica. Odgovoran je za smrt izmišljenog lika Harlanda, finansijera svog projekta, a kasnije ubija i Elizabetu, kada pokušava da upuca Monstruma. Ove promene značajno uprošćavaju moralnu kompleksnost i filozofsku težinu priče. U originalu, postupci Monstruma i odluke Viktora su usko isprepleteni, vodeći do tragičnog ishoda za obojicu.

Nedostatak istinskih emocija

Film ne uspeva da prikaže emotivnu dubinu likova i time je uskratio gledaocima emotivni doživljaj koji bi ostavio trajan utisak.

Viktora lišava prijateljstva sa Henrijem i ljubavne veze sa Elizabetom — jer je ljudsko čudovište, po filmskoj logici, nesposobno da voli. U filmu, međutim, Elizabeta Viktora otvoreno ne podnosi — kao, uostalom, i svi ostali likovi. Time reditelj gotovo eksplicitno poručuje gledaocu koga treba da mrzi kako bi kulminacija imala emotivnog smisla. Izostaje Viktorova tragedija gubitka voljenih, kao i njegov unutrašnji lom proistekao iz straha i nemogućnosti da poništi sopstvenu kreaciju.

Sa druge strane Monstrum je prikazan kao dopadljivo biće za koje bi trebalo da se navija.  Gledaoci tako ostaju uskraćeni za verodostojan prikaz složenosti njegovog lika. Nema patnje, usamljenosti, agonije zbog sopstvene izopačenosti. Film izostavlja šokantni čin ubistva Vilijama, kao i kasnija ubistva koja u romanu služe kao očajnički pritisak na Viktora da stvori drugu kreaturu. Nepotrebno prikazivanje Monstruma, nalik Supermenu koji ne može biti ubijen, ne čini ga herojem — već dodatno razvodnjava tragediju.

Poenta Frankenštajna nikada nije bila u banalnoj podeli na dobro i zlo.

Remek-delo Meri Šeli

“TREBALO BI DA SAM TVOJ ADAM, ALI SAM VIŠE PALI ANĐEO“ — ovaj citat mogao bi bez problema da stoji kao slogan romana Frankenštajn. Upravo zato ostaje žaljenje što Frankenštajn (2025) i njegovi kreatori nisu uspeli da prenesu pravu srž originala, iako je Del Toro za to svakako bio sposoban. Slobodna adaptacija je legitimna umetnička odluka, ali u tom slučaju film je trebalo nazvati drugačije, umesto da se oslanja na slavu romana koji opstaje već više od 200 godina.

Toplo preporučujem roman Frankenštajn Meri Šeli, napisan kada je autorka imala svega osamnaest godina. Knjiga je nastala tokom čuvene olujne noći kao deo izazova da se napiše najstrašnija priča. Ono što je Meri Šeli stvorila nije samo horor, već duboko filozofsko delo o odgovornosti, usamljenosti, granicama nauke i ljudskoj potrebi za ljubavlju i prihvatanjem.

Za razliku od filmskih adaptacija koje često pojednostavljuju sukob, roman ne nudi lake odgovore niti banalnu podelu na heroje i zlikovce. Frankenštajn ostaje aktuelan upravo zato što tera čitaoca da saoseća i sa tvorcem i sa monstrumom — i da se zapita da li se čudovište rađa, ili ga društvo stvara.