Neuromanser – knjiga koja je predvidela budućnost

Neuromanser Vilijema Gibsona je kod nas prevođen kao Neuromanser ili Neuromant i obavezno je štivo svakog ljubitelja naučne fantastike i sajberpank žanra. Objavljen je 1984. godine i prvi je roman u trilogiji Širenje, koju kasnije prate romani Grof Nula (1986) i Monalizin natpogon (1988). Odmah po izlasku osvojio je tri najveće SF nagrade Nebjula, Filip K. Dik i Hjugo.

Radnja prati Kejsa, nekada vrhunskog hakera u virtuelnom prostoru (cyberspace). Nakon što je izdao pogrešne ljude, kažnjen je na način gori od smrti: oštećen mu je nervni sistem i više ne može da hakuje. Sada preživljava na samom dnu društva dok ga misteriozna organizacija ne pronađe i ne ponudi mu neverovatnu šansu— izlečenje i povratak u cyberspace, ali uz cenu opasnog posla.

Kejs se upušta u misiju zajedno sa timom intrigantnih likova, a jednostavan zadatak se ubrzo pretvara u vrtlog megakorporacija, digitalnih intriga i veštačkih inteligencija koje vode sopstvene, teško shvatljive igre. Sve se odvija u futurističkom svetu u kojem jasne granice između čoveka i mašine više ne postoje.

Oštra, futuristička proza

Gibsonova proza u Neuromanseru je urbano-paranoična i melanholična, puna žargona, tehničkih detalja i futurističke terminologije. Fragmentarni tok radnje često čini narativ konfuznim, a nedovoljno razrađeni likovi mogu predstavljati izazov prilikom čitanja. Ipak, vizija fascinantnog sveta kome se munjevitom brzinom približavamo kao hladno, distancirano društvo nosi snažan futuristički ton. 

Šta je knjiga uradila za žanr? Ukratko – napravila ga. Gibson nije samo uveo termin cyberspace; praktično je definisao i oblikovao cyberpunk žanr, prepoznatljiv po estetici neon-distopije, digitalnom svetu, hakeru kao glavnom junaku, spajanju čoveka i tehnologije, megakorporacijama i urbanoj propasti.

Zahvaljujući Neuromanseru, danas imamo prepoznatljiv stil u pop kulturi:

• The Matrix — ideje o virtuelnom prostoru, hakerima i prirodi realnosti, uz estetiku crnog, neona i digitalne distopije.
• Ghost in the Shell — simbioza čoveka i mašine i pitanja identiteta u digitalnom svetu, vidljiva u tonu i vizuelnom stilu.
• Cyberpunk 2077 — igra funkcioniše kao interaktivni naslednik Gibsonovog modela: megakorporacije, modifikovana tela, hakeri i neon-distopija.
• Blade Runner — iako nije Gibsonov, vizuelno i atmosferski pripada istoj porodici.

Fascinantna budućnost ili upozorenje?

Neverovatno je da roman sve manje deluje kao naučna fantastika, a sve više kao proročanstvo koje polako postaje stvarnost. Gibson je predvideo zapanjujuće mnogo:

• Internet kao drugi svet
• Digitalni identitet kao valuta
• Veštačke inteligencije sa sopstvenim ambicijama
• Ljudsko telo kao platforma za nadogradnju
• Megakorporacije moćnije od država — dovoljno blizu da bude jezivo

Još uvek imamo vremena da od belog, sterilnog stila stignemo do prljavog noir tona. Budućnost je već tu, oblikuje današnjicu i način na koji živimo. Pitanje je: da li još uvek možemo da kontrolišemo smer u kom želimo da idemo, ili već tonemo u sopstvenu verziju matriksa?

TV serija u produkciji

Uzbudljiva je vest da Apple TV+ snima TV seriju Neuromanser, i da će cyberpunk klasik dobiti svoju ekranizaciju. Dugo je postojalo mišljenje da Gibsonov roman nije linearan u klasičnom smislu, svet je ogroman, a koncepti apstraktni da bi mogao da se prikaže u standardnom filmskom formatu. (Nije čudno, još uvek imamo tetku koja misli da je Fejs isto što i internet.)

Najbliže što smo dobili do sada je film Johnny Mnemonic (1995), baziran na Gibsonovoj kraćoj priči iz 1981, sličnog koncepta ali bez složenosti i filozofije koju Neuromanser nosi.

Uzimajući u obzir da je društvo tehnološki obrazovanije, AI je postala naša svakodevica, glumačka postava je takođe primamljiva, a i sam Gibson je uključen kao izvršni producent, postoji potencijal da bi serija mogla da bude nešto zaista posebno.